Kada pomislimo na terase (bašte) kafea,bistroa,restorana,bifea ili šta već znam kojeg drugog tipa lokala,obično nas to asocira na jednu živost,životnost koja vlada na ulici,trotoaru,kolovozu (koji je obično u blizini) i sl. mada to baš i ne mora biti tako.Znamo da ima takodje vrlo lepih i prijatnih bašta u nekim tihim,zabačenim ulicama,malim mestima i selima ili npr.prolazima i pasažima.Odmah mi padaju na pamet dve lepe beogradske terase u kojima sam nekada imao običaj da provodim vreme.Bašta čitališta u Zmaj Jovinoj,na Obilićevom vencu i, na primer, letnja bašta kafea "Bojan Stupica", u sklopu starog zdanja Jugoslovenskog Dramskog.(Ne znam da li te bašte još uvek postoje).
No,ovo pokušavam da kažem.Sem svega gorepomenutog, čini mi se da bašte pružaju jednu jedinstvenu mogućnost da čovek malo zastane,predahne,osveži se nekim pićem ili porazgovara sa prijateljem i, uz sve to, izdvoji malo vremena da bi uživao u lepoti ulice.(Za mene je svaka ulica na svoj način lepa mada gledam da ipak pravim razliku izmedju npr. bulevara St.Michel i,šta reći a da se neko ne uvredi,npr.neke zabačene ulice na, npr., Dorćolu ili šta već znam gde).
I to bi bilo to.Mislim da još nije prevazidjeno zen-budističko shvatanje da nigde ne treba žuriti a ako to i činimo onda to vreme koje smo "uštedeli" treba "utrošiti" na nešto pametno.(Npr.sesti na terasu nekog kafea koji volite, na mestu za koje vas vežu neke prijatne uspomene,sa prijateljem koga poštujete ili barem zbog nekih lepih stolica od bambusovine i uživati,da se izrazim na jedan "guglovski" način, u predivnom "street view"-u.)
No comments:
Post a Comment